Četiri godine se bavim digitalnim marketingom i tokom tog perioda sam više puta osmišljavao i realizovao mimove za razne klijente. Neki su bili više uspešni, neki manje, a nekih me je čak bilo sramota. Danas ne znam formulu za uspešan mim za brend stranice (niti mislim da ta formula postoji), ali mi se čini da sam shvatio šta ne treba da radim kada ponovo dobijem sličan zadatak. U ovom tekstu imate priliku da učite na mojim greškama.

Pre svega hajde da utvrdimo šta internet mim jeste, a šta ne može biti.

Internet mim jeste sadržaj koji se posredstvom korisnika širi po internetu, najčešće po društvenim mrežama. Javlja se u obliku fotografije sa ubačenim tekstom, ređe u formi video-klipa, a može biti sveden i na jednu jedinu reč.

Internet mim nije magično sredstvo koje će brend približiti “mladima”. Njim ne možemo premostiti generacijski jaz između zaposlenih u marketing agencijama na jednoj strani i njihove ciljne grupe na drugoj. Niti ćemo oslanjanjem na popularne trendove pokazati da smo deo potkulture koja te trendove i definiše.

Dobar nastup na društvenim mrežama će izdići vaš brend i emotivno ga uvezati sa korisnicima. Na isti način, samo mnogo lakše, pogrešan pristup ovom vidu kominakcije vas može prokazati i udaljiti od fanova. Suprotno popularnom uverenju, internet mim je prečica do drugog slučaja. Forsiranje raznih formata bez njihovog razumevanja će vam doneti etiketu krindža koje ćete se jako teško otarasiti.

Zašto je ova vrsta sadržaja tako neuhvatljiva, a opet tako primamljiva svim marketarima? Zbog čega su mimovi kreirani za brend komunikaciju, u ogromnoj većini slučajeva, kontraproduktivni?

Pre svega, mim je oštar i subverzivan. Često je satiričan. Po potrebi mračan. Ne pristaje na kompromise, sirov je i neupeglan, produkt je spontantosti i potrebe da se nešto kaže. Slobodan je.

Sa druge strane, brendovi imaju ogromne knjige standarda i smernica čijim postojanjem se protive ideji mima kao forme. Često se desi da kreativni proces počne od dobre zamisli, ali kada se propusti kroz filtere brenda i ljudi koji donose odluke o sadržaju, od te zamisli ostanu samo naznake. Trebalo bi da mim ima moć da zagrebe, ali mu gomila marketinških pravila uporno seče nokte.

Ciljna publika se previše često posmatra kroz statistike i svodi na najmanje zajedničke sadržaoce za ogromne grupe ljudi. Ovako ne dolazi do boljeg razumevanja osoba kojima se obraćamo. Naprotiv, ovako nastaju predrasude.

Čini mi se da su te predrasude najizraženije i da najviše “bole” kada se primenjuju na mladima, takozvanoj Generaciji Z. Kada na osnovu trendova pomislimo da razumemo ovu generaciju, a zapravo je samo generalizujemo i svodimo na tek nekoliko anglicizama, oduzimajući im ljudsko usput. Proizvodimo mimove koji ne korespondiraju, jer su nastali iz nerazumevanja.

Po mom mišljenju, bolje je imati iskren i smislen mim koji će biti razumljiv i reletable manjoj grupi ljudi, nego pokušavati da se jednim postom dopadnete čitavoj generaciji.

Mimu kao sredstvu i načinu izražavanja možemo se okrenuti tek kada imamo jasnu ideju šta želimo da kažemo. Ne bi trebalo da mimovima popunjavamo prostor u mesečnim kalendarima, da pored postova o međunarodnim danima svega i svačega, ubacujemo popularne templejte, labavo uvezane sa našim proizvodom. Tako nastaje sadržaj koji zaista samo popunjava prostor, jer nikome nije smešan i apsolutno nije reletable.

Ova engleska reč sa kojom smo završili prethodni pasus nas dovodi i do najveće prepreke sa kojom se brendovi suočavaju kada hoće da se izražavaju kroz mimove.  Reletable je bitan, ako ne i najbitniji aspekt mima, to znači da uživalac sadržaja može da se poistoveti sa njim, da oseti neku vrstu katarze dok konzumira sam sadržaj. Dok brend sa druge strane, i fanovi to vrlo dobro znaju, je tu da proda proizvod, pa se javlja nepoverenje i teže dolazi do poistovećivanja.

Druga velika prepreka za brendove u svetu mima su autorska prava. Materijal sa viralnim potencijalnom obično dolazi iz pop kulture, serija, spotova, filmova, sporta, televizijskih emisija, jutjub snimaka… a brendovi taj materijal ne smeju da koriste. Nešto pred našim očima postaje hit, ali kao brend ne možemo da reagujemo. Tada nije dobro rešenje pokušati da korišćenjem dozvoljenih grafičkih sredstava napravite nešto što liči na originalan templejt.

Nakon svega navedenog, najiskreniji savet u vezi sa pravljenjem mimova za potrebe brenda bi bio: Nemojte da pravite mimove za potrebe brenda. Ovo ne znači da treba da se odustane od humora, naprotiv, postoje mnoge domaće duhovite i visprene stranice, ali se one ne bave mimovima. One su elemente mima integrisale u svoj stil komunikacije. I koriste humor da pričaju svoju priču, a ne prilagođavaju svoju priču obliku humora koji je trenutno popularan.